U Šavniku je nekada bilo dosta zanatlija. Posla je bilo za brijača, krojača.
Na red se nekada čekalo kod kovača, kod mlinara. Sada je sve manje ljudi, a zanati umiru kao i u većini manjih mesta. Radoman Kandić iz Šavnika kaže da je jedini koji još uvek svakodnevno odlazi u svoju malu obućarsku radnju u najmanjoj crnogorskoj opštini.
Ovaj zanatlija ističe da je sada sve manje onih koji su rođeni u gradu na Bukovici. ‘’Ostalo je malo naroda, al’ nam svraćaju ponekad turisti kojima rado pričam šta je sve u Šavniku nekada bilo.’’ Sa setom se Radoman priseća kako je deo radnog veka proveo u Krznari, fabrici za preradu ovčje i jagnjeće kože. ‘’Tu sam radio osam godina. Proizvodilo se sve što god ste mogli da zamislite od kože. Najmodernije. Kožu smo dobijali iz Italije, bilo nas je dvadesetak radnika. Šnajderi, krojači. Bio je neki modelar Subotić iz Srbije. Lepo smo sarađivali i dosta smo radili.’’ objašnjava Kandić.
Seća se da su uz Singerice imali jednu mašinu iz Slovenije i jednu iz Šapca. Na to koliko je Šavnik bio razvijen, kaže, podseća vodopad koji su još 1945.godine radili nemački zarobljenici. ‘’Tu je bila fabrika za pravljenje jorgana i dušeka, a voda je pokretala sprave za češljanje vune.’’
Više od dve decenije Kandić popravlja obuću i bavi se zanatom koji je oduvek voleo. Iako je već ostvario penziju svakodnevno odlazi u radnju koja ima samo nekoliko kvadrata. Da mašine ne zarđaju i da ga vrate uspomenama.
Uz mašine i obućarski alat, na zidu je i stari kalendar sa Titovom slikom. ‘’To su bila lepa vremena’’, priseća se Radoman ‘’Da su ostale fabrike, zlatnim slovima bi bili ispisani njihovi nazivi na brdu! A sad nema ni posla ni naroda, sve je zamrlo’’.
U njegovu radnju sada retko ko dolazi.
Dane provodi uz knjige. Čita čekajući mušterije ili turiste, bilo koga s kim bi malo prozborio u prelepom, ali opustelom Šavniku.
